Интервју: Струмички Митрополит г. Наум
македонски весник „Дневник“
Шта би требало да зна савремени човек о духовном животу?
Духовни живот је неизрецива радост, залог пуноће сваке наше чежње за љубављу, слободом, личним односом, знањем и вечношћу. Духовни живот је последња нада, утеха и лек за савременог човека – изгубљеног, празног, измученог и уплашеног од сталних промашаја, од страсти, од греха, од болести, од демона који га прати и од смрти. Свака несрећа произилази из недуховног или погрешно вођеног духовног живота. Сви имамо потребу за духовним животом и духовним руковођењем. Духовни учитељ је човек носилац и сведок енергије Светог Духа.
На жалост, ми веома мало познајемо своје духовно наслеђе. За то смо криви сви по мало, али највећа је увек лична одговорност. Живимо на вулкану под нашим ногама, а тражимо светлост и топлину по далеким и сумњивим жариштима. Природно, искрено и поштено је најпре поштовати, упознати и проверити своје духовно предање, а затим и туђе духовне традиције ако је то потребно.
Двадесет и први век је век брзих комуникација и лако доступних информација; век штампаних и електронских медија. Целокупно искуство у православном духовном животу записано је од светих отаца-аскета. Данас, у великом обиму оно је доступно у штампаном и електронском облику и на македонском језику. Довољно је да имамо конекцију за интернет у нашем дому. Чак и са духовним оцем можемо да се саветујемо преко мобилног телефона или преко интернета. А прочитано и чувено искуство увек може да се провери у пракси, путем личног искуства.
Оно што бих посебно желео да истакнем, проверено донекле и преко властитог искуства, је постојање чудесног реда и хармоније у православном духовном животу и подвигу. Према оцима-аскетама постоје три нивоа (или степена) духовног развоја повезаних са стањем срца као духовног центра човека: ‘чишћење срца од страсти', ‘просветљење ума' и ‘обожење личности'. На ова три степена хармонично се надовезује целокупни духовни живот. Јасно постављени, проверени и посведочени хармоничан поредак не трпи импровизацију. Ако не водимо духовни живот сагласно Предању светих Отаца, односно ако импровизујемо уместо да правилно пролазимо пут од очишћења срца од страсти до добијања дара умносрдачне молитве и просветљености, онда треба да будемо сигурни да већи део онога што нам се дешава, а за које ми мислимо да је духовни доживљај, уствари спада у категорију „ душевност “ .
На шта мислите када спомињете ред и хармонију у духовном животу?
Као што смо поменули, препознатљива су три нивоа духовног развоја личности сваког човека: очишћење, просветљење и обожење. Сваком од претходно наведених степена духовног развоја одговара одређена врста молитве и унутрашњег процеса преображења. Затим, на сваком од степена можемо разликовати посебан духовни подвиг и посебну врсту искушења. На сваком од ова три степена одвија се и одређени, специфичан и различити за свако ниво, духовни однос духовног чеда са духовним оцем. У зависности од тога на ком се духовном нивоу човек налази, он на различит и начин и са различитом силом сведочи Бога. Постоје три степена богопознања, итд... Ништа од наведеног не може се превидети или прескочити. Све је међусобно хармонично и савршено повезано.
Хоћете ли нам објаснити нешто више о врстама молитве?
Најпре да видимо каква молитва одговара сваком од степена. По томе какву молитву има, сваки човек може да одреди степен или ниво духовног раста на коме се налази. На првом нивоу, односно у подвигу очишћења срца од страсти и од последица греха, на коме се налазе већина хришћана, карактеристична је усна или умствена молитва, коју подвижник треба стално да се труди да произноси уснама, тихо или у себи. Притоме се ум, смирено и са плачом, сабире у речи молитве: „Господе Исусе Христе, помилуј ме грешног (грешну)“, а као промена у уму, приметно је очишћење и просветљење његове енергије.
На другом нивоу, званом просветљење ума, на коме се налази веома мало људи, најчешће монаси, карактеристична је умносрдачна молитва, коју подвижник унутрашњом речју изговара нечујно у свом срцу. Притоме се ум са смирењем и са плачом, сабран у срцу, усредсређује у речи молитве и човек не зна ништо друго осим за Бога унутар себе. На овом нивоу приметно је отварање срца и очишћење и просветљење суштине ума, која се налази у њему (срцу), као и одговарајуће преображење тела.
За трећи ниво духовног раста, који се зове обожење и душе и тела једне личности, карактеристична је непрестајна умносрдачна молитва – стање које достиже један у свакој генерации. У благодатном стању непрестајне умносрдачне молитве, кад Бог то хоће, дешава се нешто што је од отаца у аскетској литератури названо ‘екстаза' или ‘отимање ума' и ‘гледање нетварне божанске светлости'. Тада аскета својим преображеним телесним чулима може да види оно што је за око обичног човека сакривено, испуњава се божанственом светлошћу, љубављу и радошћу и откривају му се тајне и садашњег и будућег века. Свети оци кажу да Бог Своје Свете не оставља стално у овом стању како би они могли да служе Цркви својим искуством и знањем. Достизање трећег степена је претпоставка за најсавршеније богопознање.
Дали овај поредак важи и за клирике при њиховом избору?
Према црквеном предању, додељивање свештеничких чинова треба да одговара трима степенима духовног раста. Постоје три степена у свештеничком чину: ђаконски, презвитерски и епископски. Ова три степена одговарају трима степенима духовног развоја: ‘ чишћењу срца ' (пракси), ‘просветљењу ума' (теорији) и ‘обожењу' (теологији). Онај који је на степену очишћења од страсти и пролази га правилно под руководством духовног оца, може да добије ђаконски чин. Онај који је достигао степен просветљења ума може да буде рукоположен за презвитера. Онај који је достигао степен обожења може да буде Епископ.
Из чега онда произилазе многи проблеми Православне Цркве, поред таквог поретка и хармоније који, као што кажете, владају у њеном духовном животу?
Управо из непознавања и непоштовања поретка и хармоније који владају у духовном животу. Ово незнање, непоштовање и релативизирање духовних правила, посебно при рукополагању у три свештеничка чина – ђаконски, презвитерски и епископски, изазива озбиљно негативне последице у црквеном животу и шире. Тако, често се догађа да неко ко није просветљен постане презвитер или епископ, да постане духовни отац и да руководи народом. Онда се остварује речено у Јеванђељу: слепац води слепе . И нема никаквог напретка у животу Цркве. Ако неко сам није достигао просветљеност, како ће онда објаснити другима како да прођу пут очишћења од својих страсти и како да дођу до просветљења? Ако је срце затворено за умносрдачну молитву, то је знак да је заробљено од неке страсти. Када се срце у значајној мери ослобађа од страсти, онда се оно отвара за ум и човек добија дар умносрдачне молитве. А када ум молитвено пребива у срцу, он се преображава од божанске благодати светог Крштења, тамо присутне, и на тај начин се просветљује. Ако не задовољавамо страст, она ослабљује и згашњава; када је задовољавамо, она се увећава и опија нас. Ако човеку који болује од славољубља дамо неку власт само ћемо га доразболети.
Неће ли се неко наћи погођен оваквом изјавом?
Дужан сам да пренесем оно што кажу свети оци, али не зато да увредим или осудим некога – јер ја пре свега самог себе осуђујем – већ зато да би се осветлио мрак незнања. Када човек зна да није достојан чина којег носи и да није достојан власти коју је добио у Цркви онда ће он смиреније мислити о себи и неће својим сујетним и егоцентричним понашањем одвраћати људе од Цркве. Исто важи за све у Цркви. Када би знали да без умносрдачне молитве немамо и просветљени ум, не би се тако лако осуђивали да износимо јавне судове о питањима Цркве или да незвани – кад већ наше место и улога у Цркви не траже то од нас – предузимамо одређене акције које потом само погоршавају и онако тешко стање. Какав ћемо одговор после дати пред Богом за такву лакомисленост и за учињену штету? Јесу ли свети оци узалуд дуго година живели у манастирима и у пустињама док се очисте од својих страсти и док просветле свој ум, па су се тек онда на позив Цркве враћали назад у свет да помогну својим ближњима? Зато су они свети, а ми не! Ми данас тежимо ка инстант-духовности. Са неколико прочитаних књига или са три-четири година проведених у манастиру, или у богословској школи, мислимо о себи да смо нешто велико, да нешто много знамо и да смо позвани да урадимо нешто у Цркви. Не! Једино нешто на које смо позвани сви, без изузетка, је покајање, односно преумљење, односно да се очистимо од својих страсти (сластољубља, среброљубља и највеће – славољубља) и да добијемо дар умносрдачне молитве и просветљеност. Ако добијемо тај Божји дар, све друго је лако.
Шта је заиста разлог за сукоб између МПЦ-а и СПЦ-а, чији смо сведоци последњих година?
Спољашњи и јавни сукоб међу Епископима двеју или више Цркава, посебно када разлог нису догматска и суштинска канонска питања, је последица непросветљености, односно страсти од које су они, мање или више, унутрашње заробљени. Та је страст увек славољубље – жеља за влашћу и славом. Значи ако један за другим извадимо све омоте којима је замаскиран проблем, било да су они канонски или литургијски или етнофилетистички или политички обојени, на крају ћемо доћи до његове суштине, која је славољубље конкретних личности. Страст према световној власти и слави је нераздвојна од непросветљености као и од демона повезаним са њом.
Што се тиче случаја између МПЦ-а и СПЦ-а, јасно је свима да, ипак, Епископи МПЦ-а нису ти који посезају на туђе територије и на туђ народ већ се, према властитој духовној моћи, брину о својим вернима. Можда, свако од нас посебно, као човек, има својих слабости, али ми не повлачимо погрешне политичке потезе са таквим разорним последицама како неки српски Епископи – упорно негирају и присвајају македонски народ, на штету црквеног јединства и на штету општег сведочанства Богочовека Христа у свету. Чак се може рећи да смо се административно одрекли делова нашег народа који се сада налазе на територијама суседних држава и под јурисдикцијом тамошњих Помесних Цркви, само због мира у Цркви. Из истог разлога, стално одбијамо захтеве да помогнемо при формирању црквене организације на територији под јурисдикцијом СПЦ-а (Р. Црна Гора).
Постоји ли у случају некакво кршење канона?
Иста неколицина утицајних Епископа СПЦ-а једнострано је прекинула дијалог са нама не због неслагања око канона већ због њиховог неприхватања имена – Македонска Православна Црква. Сва суштинска литургијска и канонска питања била су усаглашена последњим радним документом двеју комисија за дијалог, осим питања имена. Може ли неко из српске комисије за дијалог да ми укаже око ког канонског питања се нисмо усагласили? Нормално, нема ничег таквог осим питања о имену. Зато је то био пети по реду радни документ, али први који је био потписан. Њихов проблем са именом наше Цркве одмах указује на чисто политичку природу овог спора. Док, позивање на некакво кршење канона Цркве у контексту међусобног црквено-политичког сукоба је обична злоупотреба у психолошком рату за придобијање верних, али неуких, људи на њихову страну.
Дијалог треба да продужи тамо где је прекинут са циљем да нађемо начин како да одмах превазиђемо неспоразум међу нама, а не да се враћамо ономе шта је прошло. Када смо већ сели за сто за дијалог и када смо се већ сагласили око главних питања, велика је штета да се поново враћамо на почетак. И не само то, ми имамо и моралну обавезу, потврђену и епископским потписима, да изнађемо решење које ће прихватити и Сабор СПЦ-а и Синод МПЦ-а. А близу смо тога. Авантура која се у међувремену десила не би требало да буде препрека за озбиљне људе да продуже даље.
Ако има још таквих који желе да нас врате натраг, односно који тврде да је проблем некакво раније непоштовање канона, упитаћемо их да нам одговоре, шта је већи промашај црквених правила: прелазак са већ признате самостојности у 1959 години на аутокефалност у 1967 (сагласно пастирским потребама наше Помесне Цркве, сагласно 34-ом Апостолском правилу и сагласно историјском црквеном континуитету) без политичке сагласности надлежног административног црквеног центра – то што смо ми урадили; или, погрешан пастирски приступ – то што они раде? Таман нека је и цела истина на њиховој страни, како ће је пренети и предати македонском народу, чије име и идентитет не поштују и чија основна човекова права и достојанство континуирано газе? Безусловно поштовање нечијег имена и идентитета је основни црквени пастирски принцип и предуслов за комуникацију! А, литургијско „амин“ верног народа, које је у овом случају било и биће наша потпора а не њихова, је главни теолошки коректив свих пастирских промашаја, и садашњих и будућих.
Постоји ли црквено решење проблема?
Призната самостојност у 1959 години са стране СПЦ-а значила је да МПЦ има свој Синод, свог Поглавара и право на слободни избор својих Епископа, као и свој Устав и свој Врховни Црквени Суд, Зато, административни прелазак са већ признате самостојности на аутокефалност ипак није довољан теолошки и црквени разлог за једнострани прекид литургијске заједнице. Посебно не у време суптилног прогона Цркве у коме живимо. Нити је Српска Црква тиме нешто изгубила од своје пуноће, нити је нашој Цркви нешто придодато. Прекид заједничког саслужења у овом случају је предузимање литургијске мере против чисто административног акта. То је неодговарајућа и теолошки неоправдана црквена реакција. То је политички, а не пастирски чин. Архиепископ МПЦ-а није никада престао да спомиње на светој Литургији Патријарха СПЦ-а и друге Поглаваре, нити смо икада престали да тражимо литургијско јединство са њима. Зато, сви заједно, као Епископи, треба да што пре превазиђемо себе (да се покајемо) и да путем узајамног праштања и помирења успоставимо и видљиво литургијско јединство, односно заједничко саслуживање Епископа МПЦ-а са Епископима СПЦ-а на светој Литургији, чак и без претходног решења свих међусобно отворених питања, а на радост целе Цркве, небеске и земаљске. Први хришћани су све своје проблеме решавали унутар молитвене заједнице, сакупљени на светој Литургији. И много сложенији проблеми у историји Цркве, чак и такви који су дотицали догме, били су превазилажени одржавањем и непрекидањем заједничког саслуживања. Један поучан пример за све нас, ван црквеног организовања, је комуникација Р. Македоније и Р. Грчке: иако међу њима још постоји проблем са именом, оне ипак нису прекинуле суштинске међусобне односе на свим нивоима, од економског до политичког. Шта је најчудније, државе су у принципу непријатељски расположене једне према другима. Док ми, који смо као Цркве у суштини једно и који смо требали да будемо пример јединства, постали смо камен спотицања међу народима. Али, имамо и црквени пример за исто: Православну Цркву Америке – исто због имена – нико не признаје осим Московске Патријаршије, а све Цркве саслужују са њом. Зашто да има двојни аршин кад је у питању МПЦ? Значи ако хоћемо, можемо да прихватимо и привремено решење проблема, а таква привремена решења очигледно су позната и из световних и из црквених примера. У конкретном случају то би значило да би Епископи двеју Цркава могли заједнички саслуживати на основу досада договореног, а да се проблем са именом реши сагласно одлуци коју ће донети државе међусобно или међународна заједница. И онако ми као Једна Црква не би требало да имамо ништа са тим проблемом. Исто тако можемо да се договоримо да у својој узајамној комуникацији привремено користимо наша основна црквена имена: Охридска Архиепископија, Пећка Патријаршија, Атинска Архиепископија итд. Ако случајно дозволимо да државе реше проблем пре нас као Цркве или да, не дај Боже, и после останемо разједињени, само ћемо показати да смо безнадежно болесни.
Заједничким саслуживањем сменила би се радикално и перспектива из које се гледа на проблем. Сваки црквени спор изгледа много страшније него што реално јесте после прекида заједничког саслужења. Прекид је у суштини и главни проблем. То је црквено решење међусобних несугласица, посебно због немоћи да савладамо сами, без Господа, доминацију зла и разједињеност и у себи и између нас. Ми, додуше, и онако служимо или саслужујемо и причешћујемо се у неколико других Помесних Цркви, али зашто да то буде тајно...? Значи, ако праштамо, демон који сада руководи догађајима изгуби ћ е своју власт и ми ћемо сви победити. Онда ће нас и људи препознати да смо ученици Христови и прославиће се Отац наш небески. Иначе сада, сви заједно у очима сваког нормалног човека изгледамо веома бедно и смешно...
Која је Ваша порука за Божић?
У благодатном времену и простору Божићне Литургије, Бог нам дарује да још једном учествујемо у великој тајни Христовог Рождества, које треба да буде основа нашег духовног рађања и духовног живота. Не треба да пропуштамо ове тренутке изливања посебне Божје благодати над целим човечанством, већ треба постом и молитвом према својој моћи, испуњењем Божјих заповести и исповедањем својих грехова да се припремимо за свето причешће Телом и Крвљу Христовим, као јединог печата и гаранције нашег учешћа у Божанствени живот. Христос се роди!
